Priča sa psihoterapijske seanse…
„I taman kad sam krenula da se utapam u samosažaljenje i uveravam u bezizlaznost svoje situacije, pozivajuci se na zlu sudbinu, prekinulo me pitanje mog psihoterapeuta: -I šta ćeš da preduzmes u vezi sa tim?
Da preduzmem?! Ja?!
To mi nije palo na pamet.
A iskreno, nije mi se ni svidelo.
Šta bih mogla da preduzmem?
-Uvek postoji izbor.- opet ga čujem. Pitanje je šta ti želis? I da li si spremna da preuzmes odgovornost za to?
Hmmm…
Htedoh da pitam šta da radim, al’ odavno sam naučila da psihoterapeuti ne daju savete, ni rešenja. Dakle, šta ću da preduzmem? Ja. Kao da ja mogu da utičem na svoj život…
Mogu li?…“
Nekada se nađemo u životnoj situaciji koja nam deluje isuviše teško, ili nepravedno, promašeno, bezizlazno. Preplavi nas strah, razočarenje, očaj. Iznova i iznova premotavamo film pokušavajuci da smislimo pravo rešenje, ali se svaki put nađemo na istom mestu, u slepoj ulici. Preplavljeni strahom, gubimo sposobnost da sagledamo stvari iz drugačijeg ugla. Osećaj da smo pogrešili, ili da ćemo napraviti grešku, dodatno podriva samopouzdanje.
Mnogi ljudi veruju da je njihov uticaj na ono što im se dešava mali ili nikakav. Sredina u kojoj žive, okolnosti, drugi ljudi, maler, baksuz, sudbina…brojni su izgovori kojima umanjujemo svoju odgovornost i svoj uticaj na ono što nam se dešava. Pretvaramo se u neme posmatrače sopstvenog života. Bežanje od odgovornosti ne umanjuje nezadovoljstvo, naprotiv.
Za osobe koje veruju da su važni događaji u životu van njihove kontrole, kažemo da imaju spoljašnji lokus kontrole. A za one koji smatraju da mogu postupati i ponašati se po svojoj slobodnoj volji, te preuzimati odgovornost za svoje postupke, da imaju unutrašnji lokus kontrole.
Ne možemo imati kontrolu nad svim aspektima svog života, a kamoli tuđeg. Ako osoba smatra da može sve kontrolisati, govorimo o primarnoj kontroli.
S druge strane, sekundarna kontrola podrazumeva prihvatanje realnosti onakve kakva jeste, prihvatanje neizvesnosti, mogućnosti da se vlastiti stavovi, ciljevi i osećanja menjaju.
Možemo pokušati da menjamo svet, situaciju, druge ljude, po principu „uzvratiti istom merom“, te vraćati ljudima onako kako se oni ponašaju prema nama, pokušati da dominiramo, boriti se, udarati u zid…sve to kako bismo imali primarnu kontrolu.
Ali, možemo odlučiti i da razvijamo sekundarnu kontrolu…da radimo na sebi, menjamo sebe, prilagodimo kriterijume, steknemo samokontrolu zajedno sa fleksibilnošću.
Osobe sa spoljašnjim lokusom kontrole ponekad budu pasivne i prepuste se sudbini, dok one s unutrašnjim lokusom kontrole nekada preuzimaju odgovornost i krivicu i za neku situaciju koja je bila nepredvidiva. Kao što je potreba za apsolutnom kontrolom neodrživa i neminovno frustrira, tako i drugi ekstrem- preuzimanje odgovornosti koja nije naša, takođe dovodi osobu u nepovoljnu poziciju.
Zato je važno da razumemo da imamo mogućnost da kreiramo svoj život, da je naš uticaj značajan, ali i da se nekada mogu pojaviti iznenadne okolnosti, izvesni događaji koji su van našeg uticaja, uz potrebu za prihvatanjem i prilagođavanjem.
Bilo da se nalazimo bliže jednom ili drugom kraju kontinuuma između spoljašnjeg ili unutrašnjeg lokusa kontrole, ili kako god to mi zvali, čini se da je gotovo neophodno da se ponekad zapitamo:
-Za životom il’ za sudbinom? (N.Vranjković)
Autor: Ana Anačkov