Ne tako davno, pitala sam jednog svog prijatelja da li je nekada bio na psihoterapiji i da li je razmišljao o tome. Odgovorio je kratko: „Meni to ne treba“. I zaista, on prilično dobro funkcioniše i čini se, sa strane, vrlo uspešnom osobom. Pa ipak, nisam mogla da se otmem utisku da je taj uspeh i status u društvu zapravo maska, dokaz da je sve u redu, i da služi da sakrije unutrašnji osećaj praznine. Jer delovao je tako „oklopljeno“ i nedostupno, ponekad i preosetljivo, i dosledno izbegavao svaku priču o osećanjima.
Mnogi ljudi se plaše da se „otvore“ pred drugima, da izraze osećanja, da potraže podršku, od malena zadojeni idejom da sve mogu (moraju) sami i da će drugi zloupotrebiti njihovu „slabost“. Naravno, takav stav je donekle potkrepljen životnim iskustvom jer da, dešava se da ljudi kojima verujemo iznevere naša očekivanja, da nas povrede svojim nerazumevanjem ili neadekvatnom reakcijom. Nepoverenje ima svoju osnovu u prvim godinama života, u prvim odnosima koje gradimo i koji takodje često ne budu pravi odgovor na dečije potrebe.
Cena koju osobe sa stavom „sve mogu sam/a“ plaćaju je visoka. Često ih prati hronično osećanje usamljenosti, poteškoće u ostvarenju kvalitetnih emocionalnih veza usled straha od bliskosti (na ponašajnom nivou – česta promena partnera ili ostajanje u nefunkcionalnim odnosima), nemogućnost prepuštanja i uživanja u iskustvu (nestalnost i konstantno traganje za novim stimulacijama) i mnoge druge. Na telesnom planu nedostatak podrške često se izražava kroz bolove u kičmi (simbolično – zbog ogromnog tereta koji smo sebi natovarili). Nisu retki ni mehanizmi „bežanja“ od sopstvenih osećanja – u radoholizam, alkoholizam i druge oblike zavisnosti.
U skladu sa svojim unutrašnjem uverenjem, neki ljudi pokušavaju da sami sebi pomognu. Postoji puno aktivnosti koje imaju terapijski efekat i koje mogu da doprinesu psiho – fizičkom zdravlju. Bilo da je u pitanju sport, muzika, umetnost, boravak u prirodi…sve one svakako će imati blagotvoran efekat na postizanje psihološke ravnoteže. Nekada ljudi pokušavaju i sa raznim vrstama samopomoći i literaturom koja nudi različite tehnike.
A nekada to jednostavno nije dovoljno. Osećanje praznine je i dalje tu.
Suštinski, vežu nas iste potrebe. Svi se nekad plašimo, nekad ljutimo, nekad tugujemo. Svima nam je potrebno da verujemo, da volimo, da osetimo zadovoljstvo.
Da bismo postigli istinsku unutrašnju promenu, da bismo „oživeli“- potrebno je da se suočimo sa sobom, svojim željama i strahovima. Da osvestimo duboke potrebe. Da ih izrazimo u kontaktu sa drugom osobom. Da budu prihvaćene. Da budemo podržani. Da prihvatimo podršku.
Najjednostavnije rečeno, to je ono što se dešava u psihoterapijskom procesu.
Uz podršku i vođstvo psihoterapeuta (kome verujete), uz poštovanje ličnih granica i specifičnosti osobe, postepeno se radi na osvešćivanju potisnutih i blokiranih osećanja, u cilju prevazilaženja poteškoća koje umanjuju funkcionalnost i životno zadovoljstvo.
Da li ste nekada bili na psihoterapiji?
Da li ste razmišljali o tome?
Psihoterapija nije znak slabosti, vec znak hrabrosti. Suočavanje sa sobom može biti neugodno ali donosi i osećaj slobode i zadovoljstva. A to je nekad dovoljno da ispuni prazninu.
Autor: Ana Anačkov